Keep breathing…

Čemu strah od neuspeha? Znam da se plašiš toga, strah te je kako će sve proći. Strepiš da ti se planovi ne izjalove. Nisi jedina. Svako strepi, svako se plaši. Problem je što tebe taj strah toliko parališe, do te mere da ostaješ ukopana u mestu. Toliko preispituješ svaki svoj potez, previše razmišljaš i mozgaš. Vidiš svaki loš scenario, u tvojoj ludoj glavi već je bezbroj puta sve krenulo po zlu. I šta je rezultat? Sediš, paničiš i ne radiš ništa. Sad da mogu, sama sebi bih lupila par šamara… Heh, vidi, ko bi rekao, pa ja to mogu!

Diši. Diši duboko. Saberi se. Sve je ok. Sve je dobro. Tu si. Ne misli na krajnje ciljeve. Ne pitaj se hoćeš li uspeti. Zar je uopšte važno? Važno je da si tu i dalje, da dišeš. Zastani i otvori oči, podigni glavu. Ili bolje rečeno, izvuči tu tvoju glavu iz peska makar na kratko i pogledaj oko sebe. Sačekaj malo da ti se oči priviknu na svetlost i bubne opne na zvukove.

431H

Videćeš i čućeš čitav jedan svet oko tebe, primetićeš život. Taj život teče i odvija se, učestvovala ti u njemu ili ne. Primeti prirodu, ptice u letu, psa koji veselo trčkara po parku. Primeti poštara koji se muči sa preteškom torbom dok raznosi pisma i penzije. Videćeš dostavljača rano ujutru kako parkira kamion ispred prodavnice. Videćeš svoje prijatelje, kojima si potrebna. Videćeš svoju porodicu koja računa na tebe i voli te bez obzira na sve, bez obzira na ishode tvojih pohoda. Svima njima si potrebna TI, a ne tvoja dostignuća.

Videćeš, nažalost, i one koji samo čekaju da padneš i raduju se tome, jer tvoj neuspeh je njihov jedini uspeh. Zajebi njih! To je njihov problem, ti budi iznad toga. Ne dozvoli sebi da postaneš kao oni, ogorčena i kivna na ceo svet. Uvek se raduj zbog drugih! Raduj se tuđim ostvarenim ciljevima, to je i za tebe dobro – znači da je moguće, znači da ništa nije nedostižno!

Seti se zašto sve ovo radiš. Seti se da sve ovo radiš zbog puta. Nikada nije bila poenta u cilju. Uvek je važan samo put. Iskustva koja stičeš. Čovekom kakva te ta iskustva oblikuju. Zastani malo, udahni duboko i osvrni se. Tu si.

Advertisements

Perfekcionizam – kamenčuga spoticanja

Prema definiciji perfekcionista je neko ko mora biti najbolji, vrednuje sebe samo na osnovu sopstvenih dostignuća, neko ko se boji neuspeha i mrzi kritiku iz dna duše, uvek se muči sa svojim greškama i teško mu je da nastavi dalje kada naiđe na prepreke. Jednom rečju: idealista. Neko ko teži ka nemogućem. Kako je to lepo sročio Salvador Dali:

perfection03

Ne bojte se savršenstva – nikada ga nećete dostići.

Trnovit je to put… I sama sam do skoro hodila njime. Danas se svakodnevno borim sa tim užasnim demonom maskiranim u nešto uzvišeno. Jedanom mi je neko rekao da za mene ne bi bilo dovoljno da sutra kvalitetno radim svoj posao. Jedini scenario koji bi mene usrećio i koji bi bio po mojim standardima je da budem najbolja na svetu u svojoj profesiji. Obratite pažnju – ne na fakultetu, ne u gradu, čak ne ni u Srbiji ili regionu – već u SVETU! Koliko treba neko da se uvali u sranje pa da mu to bude najniži kriterijum?

U stvarnosti, bila sam daleko od uspešne osobe. Odlaganje obaveza, verovanje da ću ja to sve lako, gubljenje vremena na silne pripreme i moje gubljenje u detaljima, ne izlaženje na ispite… A sve to zbog straha – parališućeg straha od neuspeha. Recimo da sam izgubila tri godine života varajući samu sebe.

qjbw5ni

Ipak, ne smemo se ni na trenutak zavarati da je pogrešno davati sve od sebe i truditi se da ono što radimo uradimo najbolje moguće. Čovek uvek mora težiti izvrsnosti ukoliko želi da napravi nešto divno ili učini nešto vredno pomena, možda čak i posle njegovog vremena. Biti realan, sagledati sebe ogoljenog i prihvatiti sve svoje mane i vrline, jedini je način da prokrčimo put do uspeha. Tada možemo da učimo iz svojih grešaka, sposobni smo da prihvatamo savete i kritike. Usmereni smo na proces (ni približno toliko na cilj) i uživamo u svakom koraku koji nas približava ostvarenju sna.

Svi se borimo sa usudom perfekcionizma, pre ili kasnije, vezano za jedan ili sve segmente života. Neko se spase pre, neko kasnije, neko nikada. Jedno je sigurno: borba je stalna i borba je stvarna. Pronađite ljubav u onome što radite, ona jedina može da vas zadrži u realnom prostoru i vremenu, da vam omogući da uživate u onome što radite, ne misleći na ishod. Ne gubite dragoceno vreme koje vam je dato na ganjanje sopstvenog repa.

dog-chase-tail

Definiši me (čik ako smeš!)

(Čik) Definiši me ako smeš – ko sam, gde pripadam? Ima li reči koje bi me ukalupile i svrstale igde? Gde je granica mojih granica? Dokle sežem? Dokle se prostirem? Odakle počinjem, a gde završavam? Podjednako glupo pitanje, kao i gde je kraj svemira.

Usuditi se i reći da sam bilo šta manje od čoveka i stanovnika univerzuma je krajnje tužno. Postaviti u središte mene pojmove kao što su zanimanje, nacionalnost, veroispovest, pol i ravnati me po njima je besmisleno, sramno.  Isto kao reći da smo mi centar univerzuma. Moj duh se ne vezuje za to, mene to ne definiše.

Granice postoje da bi se pomerale, svest postoji da bi se širila, ljubav je tu da bi se delila i uvećavala, sve u beskonačnost, u večnost. Ni vreme ni prostor. Ništa ne sme biti prepreka rastu. Potencijal je bezgraničan. Sve eksponencijalno raste, zašto ne bismo i mi?

342h

Strah

Uvek prisutni, sveobuzimajući, nikad prevaziđeni, svemogući strah. Ni dobar ni loš, često prepreka, a ponekad glavni katalizator. Hteli ne hteli, moramo da živimo sa njim. Da se svakodnevno srećemo, nebrojano puta.

Uvek u borbi, uvek pred izborom. Kako se postaviti, šta učiniti. Popustiti pod pritiskom i slomiti se kao ledenica ili se ne predati, boriti se, ugibati se i prilagiđavati iz trenutka u trenutak, biti kao voda.

Sve uvek počinje u nama samima, sve uvek potiče od nas, pa i strah. Ne bežati, boriti se sa svojim strahovima, sa najljućim neprijateljem, sa samim sobom svakodnevni  je izbor. Izbor koji je samo na nama. Izbor koji pravimo iznova i iznova, iz trenutka u trenutak, bez predaha, bez pomoći. Oduvek bilo, i zauvek će tako biti.

Samo je do nas. Mi smo izvor svega u našim životima. Alfa i omega naših želja, težnji, uspeha, grešaka, strahova. Jedan pad, ne znači kraj. Jedan uspeh, nije kraj borbe. Dok ima i tračka žara u nama, zavese se neće spustiti, predstava i dalje traje, pubilka i dalje željno iščekuje rasplet.

Strah od greške, strah od neuspeha, strah od smrti, od uspeha, od ljubavi, od života. Stah od odbijanja, strah od bliskosti. Strah od straha. Želja da se odustane, da se preda. Zavodljivost linije manjeg otpora. Lakoća takvog životarenja. Bez odgovornosti za svoje izbore. I praznina koja sledi.

Ili borba, uvek iznova birati teži put. Posrtati, padati, ustajati, otresati prašinu sa sebe i nastavljati dalje. Bol, tuga, sreća, ljubav, katarza – bliseri života, neki crni, neki beli. Ne vrede ništa jedni bez drugih.

p91300211

Don’t forget to smile! :)

Svi mi imamo neke svoje kvalitete, neke ukrase koji nas krase. Neko ima predivnu boju očiju, neko divan stas ili prelep glas… Razlikujemo se međusobno po mnogo čemu, ali smo opet svi, svako na svoj način, prelepi. I to zahvaljujući nečemu što krasi  svakoga od nas bez izuzetka – zahvaljujući osmehu.

Osmeh je najmoćnije oružje koje neko može da poseduje. On razoružava onog kome ga uputimo. On je razoran.  Osmeh je prijektil koji ne promašuje. Nema greške. I svima je super, jer to je jedino oružje koje čini dobro svetu, koje pravi razliku i okreće stvari na bolje.

original

Osmeh je jedna od retkih stvari koja ne košta ništa, a pruža neizmerno mnogo sreće. On traži samo malo volje i napora da se napravi prvi korak, da se uputi prvi osmeh. Uputi osmeh slučajnom prolazniku, prijatelju, ma bilo kome! Osmehuj se i kada si sam… Počasti samoga sebe jednim širokim kezom, onako od uha do uha!

Budi baš TI taj epicentar! Pokreni lavinu osmeha, pokreni sreću! Lako je! Samo se osmehni! Tada kreće talas, nezaustavljiv, razoran. Razara i obara sve brane, sve blokade, briše sve mrgodne poglede, a tuga biva kao rukom odnesena. I dok trepneš, broj osmeha se povećava vrtoglavom brzinom, nivo sreće eksponencijalno raste i ceo svet se smeje!

16e4912998d34f91f060d9bc205e69f2

Vreme odluke

Ustaneš jednog jutra sa teskobom u grudima, košmarom u glavi i shvatiš to nije to. Osmeliš se i pogledaš se u ogledalo. Posle predugo vremena vidiš istinu – vidiš sebe onakvog kakav zaista jesi, vidiš gde si zaista. Kao da je u mrklom mraku neko odjednom upalio svetlo. Oči te peku, treba ti vremena da se navikneš na prizor, na svoj odraz. Vidiš sve svoje pogrešne poteze, sve laži koje si sam sebi govorio, sve varke… I vidiš da nisi srećan, nisi zadovoljan. Konačno priznaješ sebi gorku istinu.

Suočio si se sa istinom, Nema više nazad. Za tebe više nema mira u toj staroj kuli od karata. I lomi se nešto u tebi. Čujes to. Taj krc koji menja kurs tvog života. Odlučiš da se pokreneš, da preuzmeš odgovornost za svoj život i da kreneš na put ostvarivanja svojih davno zacrtanih ciljeva. I svaki korak je borba, i svaka odluka zahteva strpljenje i mudrost da bi je sproveo u delo.

Borba se odvija u tebi, boriš se samim sobom – stari ti je i dalje previše jak, starim navikama i destruktivnim mislima vuče te na isto dno sa kog si odlučio da odeš.

Strpljenja – da znaš da neće biti lako, da će ti trebati vremena za ostvarenje velikih stvari, vremena da pobediš sebe i postaneš čovek kakav ti je oduvek bilo suđeno da postaneš.

I mudrosti ti je potrebno za novog tebe – da ga sačekas, uliješ mu nade i samopouzdanja, ohrabriš ga. Mudrosti da kažeš sebi prave stvari u pravo vreme. Da se podigneš kada posrneš.

Niko drugi neće biti strpljiv prema tebi, niko neće brinuti o tebi, niti te podizati i biti za tebe tu kada ti je teško, niko tako pouzdano i dugo kao ti sam. I niko se za tebe neće boriti sa takvim žarom, sa takvom ljubavlju kao što ćeš ti sam za sebe činiti.

Nema vraćanja, nema osvrtanja niti stajanja. Uzmi svoj život u svoje ruke i napravi nešto čudesno od njega!

Naoružaj se i kreni! I znaj, velike stvari čekaju hrabre!

shutterstock_107833508

Spoticanja na stazi života

Stojim u mestu i to već predugo traje. Par godina, da budem preciznija. Uprkos ljubavi ka svom budućem pozivu, volja u meni je dosta splasnula, izduvala se kao stari balon. Moglo bi se reći i da sam izgubila tu strast koja je neophodna za uspeh.  A zašto?

Uvek mi je sve išlo od ruke, lako. Bez mnogo muke, bez mnogo truda. I tako kroz osnovnu, kroz srednju školu. Tako je bilo i na početku fakulteta. Ali desio se prvi neuspeh. To sam teško podnela. I od tada ih nižem, jedan za drugim. To što sam mislila da ću uspeti lako kao i ranije, obilo mi se o glavu. Moj ego je bio sravnjen sa zemljom, kao da je neko bacio atomsku bombu na njega. Još uvek skupljam parčiće raspršenog ponosa.

Od pravih radnih navika, koje bi mi sada koristile, ni traga ni glasa. Nisam ih razvila kada je bilo vreme, na samom početku školovanja, nisu mi tada ni bile potrebne. I sada me je to skupo koštalo. Dzaba mi i inteligencija i logika i ljubav ka svemu tome! Ništa bez pošteno zagrejane stolice! I to se videlo… Ja na pola puta, a drugi sa diplomom u ruci.

Izgubila sam korak sa svojom generacijom. Ljudi koje poznajem i moji prijatelji napreduju, odrastaju, bore se, životi im se menjaju na bolje. Radujem se zbog njih, ali na mene sve to deluje dodatno demotivišuće. Sramota me je i stid me… Nije mi lako kad me negde pitaju: „Zanimanje?”, a ja odgovorim: „Student”. Oni možda i pomisle da sam pri kraju, ali ja znam istinu. To je i više nego dovoljno za stid…

IMG_2314 hgb

Nisam tamo gde sam želela da budem sa 25 godina. Predaleko sam od svojih ciljeva. I dalje ne mogu da radim to za šta se školujem. Ne mogu da gradim svoj život, da stvaram svoju porodicu. Moji roditelji ne mogu da se ponose mnome, samo sam im briga i teret. Moji neuspesi utiču i na tuđe živote, i to u ne baš pozitivnom smislu. Moja psiha trpi, moj organizam takođe. Već mi je muka od depresivnih faza, paničnih i anksioznih napada…  Ni sama više nisam sigurna šta mogu, za šta sam sposobna. Gde je taj elan, ta strast, žar? Gde je taj osećaj svrhe i cilja kada se ujutru ustane iz kreveta? Gde!?

Koliko god da žmurim, okrećem glavu i pravim se da ne postoji nikakav problem, život i drugi ljudi me konstantno podsećaju. Sve me podseća na moje neuspehe, na to gde sam sada. I onda pokušam da pobegnem. Od problema, od obaveza. Ali takve stvari su uvek pravi hladan tuš. A suočavanje sa istinom je sve samo ne lako i lepo. Šljaga pravo preko labrnje, onako nenadano, iznenada i na prepad. Sledi trežnjenje, kao jutarnji mamurluk posle gadnog pijanstva, pa ko preživi – pričaće.

Na svu muku, još i svako ima svoje mišljenje. Žele da mi pomognu, misle da imaju rešenje. Jedni kažu: „Promeni fakultet”, drugi: „Napusti fakultet, udaj se i rađaj decu. Sreća je u tome”, neko treći ipak reši da kaže: „Ne odustaj, nisi valjda luda da sav trud i tolike godine baciš niz reku! Možeš ti to!”… I svi ti glasovi se poklapaju sa onima u mojoj glavi. Nije lako izboriti se sa svima njima. Kako odlučiti ko je u pravu, koga poslušati? To je pitanje od milion dolara…

 

Biti Čovek

Šta za tebe znače reči: „Biti Čovek”? Neko ko pomaže drugima? Neko ko čini sve za sebe i svoju porodicu? Pravi prijatelj? Dobar otac ili brižna majka? Vredan, radan, sposoban? Neko ko je kreativan, stvaralački nastrojen? Neko skroman, ljubazan, dobar? Neko učen i obrazovan? Neko ko ima obraza? Neko ko se i pored straha, suočava i bori sa svojim demonima? Ili neko ko poseduje sve te kvalitete i još mnoge druge?

Ja bih žarko želela da za sebe mogu da kažem: „Ja sam Čovek”. I da ponosno stanem iza svojih reči. Zaista bih to volela više od bilo čega na svetu. Ali ne mogu, ne smem. Barem sam toliko čovek da se ne usuđujem to da izgovorim.

Ja sam neko ko sanja, ko mašta. Neko ko možda i ima nekakve talente i potencijala. Ali ih ne koristim i svetu ne pružam ono što bih trebala i morala. Imam gomilu mana i manica… Tužna sam, nervozna, često drska. Lenjost me obuzima i češće nego što bi to bilo prihvatljivo. Umem da budem zavidna, da slažem, da se valjam u blatu sažaljenja. Ja sam neko ko odustaje i beži čim stvari postanu ozbiljnije. Bežim od obaveza, od odgovornosti. Kradem Bogu dane. Sada, sa ove tačke mog života, čini mi se da nikada nisam postigla ništa značajno, ništa vredno pomena i pamćenja, ništa što bi drugima bilo od koristi.

Ovakva ne mogu da budem od pomoći drugima, nikome nisam od koristi. Ovako ne mogu doprineti svetu, ovako ništa neću stvoriti ni napraviti. Ovakva nisam dobar prijatelj, nisam neko na koga se može osloniti. Ovakva ne mogu da budem dobra žena. Što je još bitnije, ne mogu da budem dobra mama. Ne mogu svojoj deci da uskratim pravo da dobiju najbolje, zaslužuju srećnu i ostvarenu majku, koja može da im bude uzor, na koju mogu da se ugledaju. Tako im je mnogo veća šansa da sutra, oni sami, postanu Ljudi. I da moji unučići imaju šta da nauče od njih. I tako dalje… niz se nastavlja, plamen se rasplamsava, postaje požar i svet napokon postaje bolje mesto.

Sada sam možda tek na pola puta. Ja sam sada, u najboljem slučaju, polučovek. Ali jasno mi je da čovek uči i unapređuje sebe sve dok je živ. Tešim se da još uvek imam vremena, da se promenim, da uzmem svoj život u svoje ruke i učinim ga vrednim. Sve je sadržano u toj sićušnoj nadi koja održava plamičak mog života. Za sada, ja sam samo žena koja teži ka tome da je sutra zovu Čovekom.

IMG_0605a sdf

Go away…

Da li ste ikada pomišljali da odete? Da se jednostavno pokupite i odete? Kao da nikada ništa nije bilo. Kao da ovaj vaš život i nije baš vaš. Kao da ne postoji ništa što vas veže za ovo mesto ovde i ovo vreme sada. Kao da nema nikoga čije bi vas postojanje u tome sprečilo.

Bez pozdrava, bez osvrtanja – samo otići. Ostaviti za sobom život pun grešaka, promašaja, propalih snova i pokušaja, bolnih sećanja, uzaludnih nadanja, starih ljubavi i lažnih prijatelja. Zauvek zaboraviti svoje želje, nadanja i stremljenja. Prosto i jednostavno – samo se okrenete i odete. Zar to ne bi bilo bajno?

Zamislite samo – napokon ste se osmelili i, bez pakovanja kofera, otišli. Sad zamislite da ste sami i ponovo slobodni. A onda vidite sebe kako iz početka gradite svoj život, onako kako ste oduvek želeli: bez starih strahova, slutnji i očekivanja. Zidate strpljivo, slažete ciglu po ciglu, sa ljubavlju birate svaki komad drveta i od njih gradite svoj novi svet. Pažljivo birate prijatelje, posao iz snova, ljubav svog života.

Sada ste ono što oduvek jeste, ali vam svet nije dao da budete. Izgradili ste svet gde je dovoljno samo postojati i jednostavno biti. Svet gde je jedini cilj biti svoj i originalan, gde ne zavisite od tuđeg mišljenja i reči podrške. Svet u kom niko ne želi da vas vidi na dnu, već samo među zvezdama. Svet gde su jedine obaveze živeti, voleti i biti srećan.

I kako vam se čini? Šta čekate?

S5001184 ds

Debeljuca

Razmišljala sam šta bi moglo da me motiviše da skinem ove kilice… I setila sam se onog starog metoda – napraviti listu pozitivnih i negativnih stvari, odnosno šta gubim zadržavanjem kilograma, a šta to dobijam njihovim odbacivanjem.

Sve mane viška kilograma (lični utisak):

  1. Opšte zdravstveno stanje – ne baš sjajno, sa lošim izgledima za budućnost:
    1. Poslednjih nekoliko puta kada sam davala krv na pregled, holesterol i trigliceridi su bili povišeni (naravno to me nije sprečila da lažem samu sebe i opravdam se obilnijim obrokom prethodne večeri)
    2. Krvna slika nije bila najsrećnija – dosta parametara je bilo na donjoj granici referentnih (normalnih) vrednosti
    3. Jadan imunitet – protekle jeseni uspela sam da zakačim prehladu čak 5-6 puta za dva meseca
    4. Ponovo bedan imunitet – postala sam alergična na gomilu stvari koja mi ranije nije smetala (čim krene proleće i cvetanje koječega, moj nos kreće da curi, lije kao iz kabla)
    5. Policistični jajnici i neredovani, bolni ciklusi
    6. Česti bolovi u krsnom predelu leđa i sada, sve čećši bol u kolenima – zamislite da vam neko natovari, recimo, džak cementa od 15 do 20 kilograma na ledja i natera vas da ih nosate naokolo, gde god da podjete… Ne zvuči baš lako, zar ne?
    7. Kondicija u minusu – uvek obrnuto proporcionalna višku kilograma
    8. Da ne pominjem brojne bolesti za koje je gojaznost danas opšte poznat faktor rizika (šećerna bolest, povišen krvni pritisak i bolesti kardiovakularnog sistema, razni infarkti…). Mladost trenutno spašava, ali sve to kasnije dođe na naplatu…
  2. Ružan i neprivlačan izgled:
    1. Salce samo po sebi i nije baš seksi stvar
    2. Kao ni celulit
    3. Ili maljavost – možda grešim, al’ čini mi se da je veća nego ranije
    4. Bogato preznojavanje čim živa u termometru pokaže malo veću temperaturu
    5. Čak je i čelo počelo da mi se crveni na vrućini, da ne govorim o obrazima – sva se zajapurim… ponovo „not sexy‟
    6. Kosa je uveliko masna posle 2-3 dana, čak i koža ima svoje masne momente
    7. Znatno veći broj bubuljica po licu i po leđima, gde ih pre nikada nije bilo
    8. Ekcem po rukama – prilično sam sigurna da je uzrok  „zdrava i raznovrsna” ishrana
  3. Psihički aspekti:
    1. Prolazna slabost duha – depresija, praćena: mrzovoljnom, lenjošću, nesanicom ili čak predugim spavanjem, anksioznim napadima i lupanjem srca, i sličnim bedacima…
    2. Da ste manje vredni, osuđeni na neuspehe
    3. Izbegavam da idem na more ili bazen, ili reku, ili bilo gde gde je potrebno nositi kupaći (ne mogu samu sebe da volim u takvom izdanju)
    4. Ne nosim haljinice, suknjice niti šorciće (to je postalo prilično nepraktično, a i neprivlačno)
    5. Usled tog „not sexy‟ osećaja, mrzi me da se sređujem i šminkam. Ponekad imam osećaj da me to neće izvaditi i učiniti da se osećam lepše
    6. I nije baš duhovito kad osećate poskakivanje „stomačića‟ dok hodate, kao da ste i njega izveli u šetnju
    7. Još manje je zanimljivo kad vas prijatelji zezaju kako ste flafičasti i štipkaju vas (ok sve je to iz ljubavi, ali vas definitivno podseća na to gde ste sa svojom linijom)
    8. „Not sexy‟ osećaj negativno utiče na „sexy‟ stvari i samopouzdanje
    9. Konstantan osećaj da vas ljudi odmeravaju i procenjuju, da vam se nekad i podsmevaju

Sve ono što daje manjak kilograma i vitka figura jeste potpuno suprotno prethodnoj listi: dobro zdravlje (i trenutno, i na duge staze), odličnu kondiciju, ponovo je dobar osećaj biti u sopstvenoj koži – bez tereta i celulita, bubuljica, kuvanja i topljenja u farmericama u sred leta…  Jednostavan zaključak bi bio – manje je zapravo mnogo više…

Svi mi koji se borimo sa viškom kilograma, znamo i koje su mane debljine, i kakvo bi nam dobro donelo mršavljenje, pa i gde grešimo. Ali ubija nas osećaj krivice, osećaj da nismo vredni ni ljubavi ni uspeha. Ne treba mnogo da se naše krhko samopouzdanje poljulja i sruši. I onda se ponovo okrećemo hrani i u njoj po ko zna koji put tražimo utehu i zadovoljstvo. To je jedan zastrašujući začarani krug.

Vreme je da se na tome poradi, da se preuzme odgovornost. Odgovornost za sebe, sopstveni život, svoje snove i ciljeve.

P.S. Ako imate bilo šta da dodate na ovu temu, slobodno ostavite komentare! 🙂

funny-fat-people-pictures-lol